Ka’ dojde trinajsti december baka se zaputi do ormanića. Tamo di stoju posvećanije stvari. Srebreni ćirak, pepeljara što je dida dono iz Kumanova, ka’ je narukovo. Porculancka zdila za supu, dva tanjura i dvi zdilice za dunc što je dobila na vinčanju devestoosamnajste od kumova. Te dvi zdilice se asniru jedamt na godinu. Na Svetu Luciju. U nji baka metne lipe, sitne, crne zemlje da se malo u sobe na peći ugrije. Onda sa njom mi, sva unučad što se tu zadesi, idemo u ambar donet žita.
– Polako – veli baka – možda je Lucija štogod u žitu sačuvala.
Kad no! Istom najdemo divju kruščicu, pa se smijemo kako samo znamo najt! To su stariji išli prid kraj lita u »Slatinu«, brat i kupit divje kruščice. Turili su ji u žito da sazriju. Cile jeseni smo pomalo vadili i sladili se. ‘ve su zadnje. Najde se tu i štogoda okrupno ko što je dinja, pa čak i ljubenica. Al, baka ne dade dinju i ljubenicu. To će, kaže, bit za Badnjak, a dotle možemo još malo štrpnit kalotina od suvi jabuka sa vinca. Onda latimo žita. Baka ga razridi priko zemlje u zdilice. Nek raste do Božića. Svaki dan će jedno od nas napunit usta vodom i špricnit po njemu. Ko najsitnija kišica. Žito će rastit na našu radost. Čekaće do Badnjaka ovce da ga »popasu«. 
Na Svetu Luciju nikako Zornicu ne smijemo propuščat. Lucija je Svitlost! Makar se jedan Očenaš triba izmolit svetice da nam podari i očuva očni vid, a njezin su vid poparili krečom. Ona je žencki svetac, al’ i muški notaj dan nevolju baš orat. U kalendaru stoji: Kvatre. Valja se i postit. Šta je jedan dan posta za cilo bogastvo očnoga vida?!
U Sonte nemož najt ime Lucija da ga svićom tražiš! Nije poznato zašto. Možda zbrog »Luce«… 
»LUCA«
Uoči Lucije počmu nike ludorije po selu, na sokakevima i u kuća. Uncuti, dica! Na ćošova se sigru i pivu:
»Sidi deda na kamare,
drži g.... u marame,
dojde Luca pa ga kljuca,
dojde popa pa ga klopa!“ 
Samo ako »Luca« najde di se to piva! Na godinu mu neće bit »Luca na pameti«.
Dicu se doma jako plašilo Lucom. Oni koji su bili velike prkoždžije su sa stravom čekali Lucin dan. Uredu se žene u bilo. Zube napravu od kompira. Na lice metnu manje sito, da se ne poznadu, a pod pazuvom drži prut. Stvori se taka nakarada časkom u sobe.  
– Znaš li Očenaš ? – o’ma strogo pita.
Ka’ dica vidu kako se nagradila zaboravu Očenaš, a Luca prut, pa udri. Ta je šibala priviše! Ostavi ona i malo dara. Kakoga ora, jel bombona. Ni se uvik dicama ni dar dopo. Jedna baka Kata se i danas sića da je Luca donela višanja isciditi iz dunca. I to u musave maramice. Zoto se nije tila molit. Onda je od Luce dobila ‘no, zarad čega se i danas sića...
Vrimenom su matere utvrdile da se nika dica posli »Luce« oće noću upišat u krevet, pa su sve više odgovarale »Lucu« da ne dojde. Danas je više nema da tolatuje po kuća, fala Bogu! 
Ruža Silađev